Сања Алавања: Мотив наше фондације, као покровитеља и једног од оснивача ове награде, био је да се њеним оснивањем допринесе идеји очувања српског националног идентитета и неговања традиционалних вредности нашег народа.

Магазин „Печат“ и „АБС Фондација“ установили су ове године награде „Печат времена“ за науку и друштвену теорију и за књижевност које су прошле недеље додељене академицима Милораду Екмечићу и Матији Бећковићу.

Мотив наше фондације, као покровитеља и једног од оснивача ове награде, био је да се њеним оснивањем допринесе идеји очувања српског националног идентитета и неговања традиционалних вредности нашег народа.

У име Управног одбора „АБС Фондације“ желим да изразим задовољство што су овогодишњи лауреати управо наша два академика који су својим научним и уметничким стваралаштвом дали један од највећих доприноса афирмацији ове идеје и оставили неизбрисив траг на развој савремене српске елите.

Надамо се да ће награда „Печат времена“ овогодишњим и свим будућим лауреатима дати подстрек да кроз још дубље друштвено ангажовање допринесу подизању свести нашег народа о његовој историји, култури, писму и вери, јер верујемо да је очување наших традиционалних вредности суштински предуслов за напредак српског друштва у целини.

У складу са усвојеним концептом „АБС Фондација“ подстиче стваралачку изузетност појединаца и група у различитим областима друштвеног деловања у Србији, као што су наука, образовање, култура, уметност и духовност.

Нашим делима желимо да инспиришемо што више организација и институција у Србији да препознају значај друштвене одговорности и концепт друштвено одговорног пословања прихвате као незаменљив за изградњу бољег и успешнијег друштва у Србији.

Сања Алавања, директорка „АБС Фондације“

Магазин Печат

Награде „Печат времена“ за науку и друштвену теорију и за књижевност додељене су академицима Милораду Екмечићу и Матији Бећковићу. Свечаност поводом доделе награда одржана је у четвртак 12. маја 2011. године у „Звездара театру“ пред око 250 посетилаца, међу којима се налазио и велики број личности из културног, научног и политичког живота. Својим свечаним беседама присутнима су се обратили директор и главни уредник „Печата“ Милорад Вучелић, председник жирија награде „Печат времена“ за књижевност Јован Делић, као и лауреати Милорад Екмечић и Матија Бећковић. Повеље су уручили Милорад Вучелић испред недељника „Печат“ и Сања Алавања испред АБС Фондације.

Беседа Милорада Вучелића на додели награда Печат времена

Драги и поштовани пријатељи,уважени гости!

Признања «Печат времена» две су недавно установљене награде.Ово су награде које се у српској култури издвајају као признања створена са унеколико самосвојном жељом и намером њихових оснивача.Та намера «Печата» и «АБС фондације» је да се јасно означе аутори не само оних дела која су обележила један период у домаћем научном и уметничком стваралаштву,већ да се издвоје и јасно именују творци магистралних и национално најважнијих мисаоних токова који су доказано кадри да допринесу неговању и успостављању темељних националних вредности,успостављању идентитета,самосвести,смисла и достојанства народа,друштва и државе изложене многоврсним и тешким историјским невољама.Док буде најбољих међу нама и док они буду награђивани биће и нас као Срба и Србије док је света и века.

Оснивачи ове две награде имали су на уму чињеницу да је управо култура као жижна тачка у којој се сусрећу прошлост и будућност и као оно поље у којем се базично јача и изграђује моћ одбране националне самосвести и достојанства , данас изложена чудовишном удару и незапамћеној деструкцији многих сила о којима данас,и овим свечаним поводом, нећемо посебно говорити.Верујем да присутнима нису непознате ове силе и наум и интерес који их води,па ћемо зато само напоменути да управо снага њихових притисака и наших невоља,чини да се гласови појединих стваралаца у књижевности,култури уопште и науци још више издвоје као драгоцена помоћ и олакшање,као одговор на важна питања и оријентир – подједнако у прошлости као и у мучној садашњости.На основама моћи таквих гласова повећава се и наша моћ и наш духовни потенцијал да допинесемо бољој будућности српског народа.Зато су нам ти појединци тако драгоцени и зато их и овим одличјем као најбоље издвајамо и поздрављамо.
Реч је, наравно, о Милораду Екмечићу и Матији Бећковићу.
О њиховом делу говорили су и говориће стручно и професионалније позванији а сада ми допустите нешто личнији тон који би могао бити насловљен као

МИЛОРАД И МАТИЈА

Задивљен и узвишен,као и свако од нас, пред Његошевим делом,Матија Бећковић својевремено написа:

Боже драги,немам већег чуда
Но што пишу послије Његоша ?
На врху је само једно мјесто
И никад се неће упразнити
А горему ниђе краја нема!

На срећу нас њихових савременика а на највећу и вечну корист српског народа Милорад Екмечић и Матија Бећковић наставише да пишу и после Његоша. Ниједног тренутка без пуне свести да су део тог нашег највећег чуда.Јуначки као прави прегаоци и заточници задобише,показаше и доказаше да су својим делом заслужили то право.Писали су и пишу «На наречју љепшем од живота / На коме је Господ свијет створио».

Почетком седамдесетих година прошлог века – «из далека си данас започео»,као да чујем како ми добацује један од Матијин литерарних јунака – дакле пре четрдесетак година,појавило се импресивно историографско дело Милорада Екмечића «Ратни циљеви Србије 1914.».За интелектуално,национално и људско освешћивање генерације којој припадам било је то пресудно научно дело.Баш као и роман «Време смрти» Добрице Ћосића.Дела су настајала паралелно,мада не без битне и личне повезаности и утицаја, па је ово била нека врста идеалног стицаја великог историјског знања и литерарне имагинације које су угледале светло дана у исто време.
Екмечићева књига нам је омогућила да попунимо огромну историјску празнину у знању о томе ко смо шта смо и како смо и у чему смо и да нађемо ону златну копчу са нашим дедовима.Не прескачући своје очеве, дакако.

Нећу нимало претерати ако кажем да нас је та књига, као и укупно дело Милорада Екмечића, не само подстакло и подупрло да са пуном свешћу не тумарамо већ релативно трезвено корачамо кроз сва искушења у којима смо се нашли и која су нас тек чекала,него да и у ономе што нас је данас снашло останемо чврсто на ногама и одупиремо се ономе што се обрушава на нас.А то не да није мало него је веће да не може веће бити.

Чекао сам годинама, а после више пута прочитане поменуте књиге, да упознам Милорада Екмечића и дочекао да ми лично на њој напише посвету.То се, случајно или не, догодило у Матици Српској у Новом Саду .Разговарао сам отада много пута са нашим данашњим добитником награде «Печата времена» почев од његовог кабинету на факултету у Сарајеву,сачинио сам низ новинских и један дужи телевизијски интервју ,објавили смо један његов блистави разговор у два наставака у «Печату». Стрепели смо над његовом судбином када је,у последњем рату, од српских непријатеља био заточен у Сарајеву и на нашу радост и срећу живога смо га дочекали баш као и његову породицу.

Излазиле су Екмечићеве књиге свака боља од претходне да би,ето, стигли и до овог блиставо написаног «Дугог кретања између клања и орања» које нас обогаћено из издања у издање освешћује и изоштрава нам мисао и поглед.

Призивам на данашњи дан, и из сећања издвајам ,од свих тих сусрета, само онај прилком знаменитог и чувеног разговора из 1988, на седамдесету годишњицу Југославије, који смо у «Књижевним новинама» организовали мој преминули пријатељ Миодраг Перишић и ја,и у којем су учествовали најугледнији и најпозванији људи тога доба.У «Печату», који ће вас,надам се чекати после завршетка ове свечаности, Милорад Екмечић шалећи се каже да се не сећа шта је тада зборио али се сећа да смо у паузи тог разговора прешли,преко пута редакције, у официрски клуб и јели одличан свадбарски купус.

Ја се сећам онога што је тада професор Милорад Екмечић говорио и са великим задовољством се сећам да ме је том приликом он ословљавао са имењаче и тако почаствовао понуђеним правом да и ја њега ословљавам само са – Милораде.И ,ево, ја то право тек сада,по први пут, користим:
Па,тако могу с тим добијеним правом да кажем – честитам Милораде! Честитам што «Печату» и мени учини овом наградом оволику част!

Немојте се плашити дужине зато што ћу реч о Матији Бећковићу почети тако што ћу казати да сам његове стихове почео да читам још као гимназијалац.

Објављивали смо његове текстове и када сам био у «Студенту», «Књижевној речи»,»Књижевним новинама» и НИН-у,разговарали смо више пута на телевизији у емисији «Срби у огледалу истине» коју сам водио са мојим преминулим пријатељем Марком Кековићем, да не говорим о оном чувеном интервјуу са насловне стране «Политике» који се нашао заједно са Екмечићевим и неколико других а међу њима и са Патријархом Павлом у мојој књизи «Разговори с епохом»,а који још увек ужива непресушну пажњу и то пре свега оних свашточиња који се не стиде ничега и не знају ни за Бога ни за људску правду,а још мање за српску жртву и праву истину,нити за крст часни и слободу златну.

Могао бих поменути и заједнички позоришни пројекат с почетка осамдесетих година прошлог века «Рече ми један чоек» Петра Божовића у време када смо Љуба Кљакић и ја били у Студентском културном центру.И ко зна шта би се све још могло,случајно или не, поменути.Од самога почетка излажења «Печата» Матија је имао своје истакнуто место и битно је допринео да «Печат» буде ово што је данас.

Опростите ми сада на слободи коју ми дозвољава моја неукост и омогућава мој положај.
Матија је, мислим, направио прави подвиг и успео у нечему готово немогућем, и да из српског и његошевског језика извије неку сасвим особену ноту, да извије неки нов, свој глас,и да истовремено тај глас учини на неки преко потребан начин актуелним и нама насушно потребним и животно неопходним.Духовитошћу и изазивањем неодољивог смеха до суза он нас сваки пут заводи и намамљује на пут озбиљне замишљености над судбинским питањима,на пут велике трагике,највећих и окрепљујућих националних истина,препознајући величину и дубину човековог положаја и истовремено нас узвисујући и посвећујући у свет наслеђа Његоша као трагичног јунака косовске мисли,како би то рекао Иво Андрић.

Изгледало је готово увек да нас изводи на «Пут кога нема»,а показивао нам је да тога пута итекако има и да га знамо од памтивека само је питање хоћемо ли или нећемо ићи с њим са пуном свешћу да смо стари народ и стара држава.

Пре готово четврт века,на Видовдан 1989. на 600. годишњицу Косовског боја Матија и ја смо,случајно или не,заједно били на Газиместану.А онда је у већ поменутим «Књижевним новинама»,опет случајно или не,Матија објавио своју знамениту беседу насловљену «Косово – најскупља српска реч».Прво је,додуше,пошто му је био тесан наш европски континент, то беседио Србима у суседној Аустралији.

Не прође од тада ниједан једини боговетни дан да се неко не обрука осупнувши се на ове Матијине речи.И не прође, још више, ниједан једини трен да нас те речи не осоколише и не опоменуше да то никада и ни по коју цену не сметнемо с ума.Косово је најскупља српска реч!
У «Печату» који управо излази,случајно или не, објављујемо Матијин величанствен текст о јасеновачкој жртви, Вукашину из Клепаца који се налази поред Пребиловаца где у Другом светском рату од руке зликоваца пострада и неста онолико најближих нашег Милорада Екмечића. «Само ти дијете ради свој посао – најважнија српска реч».Поново Матија изађе на биљег и постави себе поново као нову мету.»Само ти дијете ради свој посао – најважнија српска реч»
Има ли неке више везе између ових места и догађаја или је реч само о обичној случајности, или је шта је већ ту по среди, не знам нити бих се овом приликом у то упуштао , али Матија ми пре неки дан рече , на онај његов већ познати начин и уз смех поји призива,уозбиљује и јасно упућује на суштину,да унапред кажемо :
«Није намерно».

Па,пошто Те одавно сви па и ја,баш као и у овојј поздравној речи, зовемо Матија – честитам Бећковићу! Сретна ти награда и хвала ти што учини част «Печату» да је добијеш и данас примиш.
Посебно сам узбуђен и одговоран што се ова свечаност одиграва на Дан Светог Василија Острошког,слава му и милост.

И зато смо поносни и срећни што смо одлучили да се овим нашим најбољим јунацима пера и слободне српске мисли доделе награде.Додељујући их најбољима и ми се сасвим извесно и с правом осећамо као део нечега бољег,нечега што великим народима као што је наш припада.

Драги пријатељи и гости,још једном,хвала вам што сте дошли на ову свечаност доделе награда «Печат времена» која је већ почела и која ће се сада наставити.

Магазин Печат

Награде „Печат времена“ за науку и друштвену теорију и за књижевност додељене су академицима Милораду Екмечићу и Матији Бећковићу. Свечаност поводом доделе награда одржана је у четвртак 12. маја 2011. године у „Звездара театру“ пред око 250 посетилаца, међу којима се налазио и велики број личности из културног, научног и политичког живота. Својим свечаним беседама присутнима су се обратили директор и главни уредник „Печата“ Милорад Вучелић, председник жирија награде „Печат времена“ за књижевност Јован Делић, као и лауреати Милорад Екмечић и Матија Бећковић. Повеље су уручили Милорад Вучелић испред недељника „Печат“ и Сања Алавања испред АБС Фондације.

Беседа Милорада Вучелића на додели награда Печат времена

Драги и поштовани пријатељи,уважени гости!

Признања «Печат времена» две су недавно установљене награде.Ово су награде које се у српској култури издвајају као признања створена са унеколико самосвојном жељом и намером њихових оснивача.Та намера «Печата» и «АБС фондације» је да се јасно означе аутори не само оних дела која су обележила један период у домаћем научном и уметничком стваралаштву,већ да се издвоје и јасно именују творци магистралних и национално најважнијих мисаоних токова који су доказано кадри да допринесу неговању и успостављању темељних националних вредности,успостављању идентитета,самосвести,смисла и достојанства народа,друштва и државе изложене многоврсним и тешким историјским невољама.Док буде најбољих међу нама и док они буду награђивани биће и нас као Срба и Србије док је света и века.

Оснивачи ове две награде имали су на уму чињеницу да је управо култура као жижна тачка у којој се сусрећу прошлост и будућност и као оно поље у којем се базично јача и изграђује моћ одбране националне самосвести и достојанства , данас изложена чудовишном удару и незапамћеној деструкцији многих сила о којима данас,и овим свечаним поводом, нећемо посебно говорити.Верујем да присутнима нису непознате ове силе и наум и интерес који их води,па ћемо зато само напоменути да управо снага њихових притисака и наших невоља,чини да се гласови појединих стваралаца у књижевности,култури уопште и науци још више издвоје као драгоцена помоћ и олакшање,као одговор на важна питања и оријентир – подједнако у прошлости као и у мучној садашњости.На основама моћи таквих гласова повећава се и наша моћ и наш духовни потенцијал да допинесемо бољој будућности српског народа.Зато су нам ти појединци тако драгоцени и зато их и овим одличјем као најбоље издвајамо и поздрављамо.
Реч је, наравно, о Милораду Екмечићу и Матији Бећковићу.
О њиховом делу говорили су и говориће стручно и професионалније позванији а сада ми допустите нешто личнији тон који би могао бити насловљен као

МИЛОРАД И МАТИЈА

Задивљен и узвишен,као и свако од нас, пред Његошевим делом,Матија Бећковић својевремено написа:

Боже драги,немам већег чуда
Но што пишу послије Његоша ?
На врху је само једно мјесто
И никад се неће упразнити
А горему ниђе краја нема!

На срећу нас њихових савременика а на највећу и вечну корист српског народа Милорад Екмечић и Матија Бећковић наставише да пишу и после Његоша. Ниједног тренутка без пуне свести да су део тог нашег највећег чуда.Јуначки као прави прегаоци и заточници задобише,показаше и доказаше да су својим делом заслужили то право.Писали су и пишу «На наречју љепшем од живота / На коме је Господ свијет створио».

Почетком седамдесетих година прошлог века – «из далека си данас започео»,као да чујем како ми добацује један од Матијин литерарних јунака – дакле пре четрдесетак година,појавило се импресивно историографско дело Милорада Екмечића «Ратни циљеви Србије 1914.».За интелектуално,национално и људско освешћивање генерације којој припадам било је то пресудно научно дело.Баш као и роман «Време смрти» Добрице Ћосића.Дела су настајала паралелно,мада не без битне и личне повезаности и утицаја, па је ово била нека врста идеалног стицаја великог историјског знања и литерарне имагинације које су угледале светло дана у исто време.
Екмечићева књига нам је омогућила да попунимо огромну историјску празнину у знању о томе ко смо шта смо и како смо и у чему смо и да нађемо ону златну копчу са нашим дедовима.Не прескачући своје очеве, дакако.

Нећу нимало претерати ако кажем да нас је та књига, као и укупно дело Милорада Екмечића, не само подстакло и подупрло да са пуном свешћу не тумарамо већ релативно трезвено корачамо кроз сва искушења у којима смо се нашли и која су нас тек чекала,него да и у ономе што нас је данас снашло останемо чврсто на ногама и одупиремо се ономе што се обрушава на нас.А то не да није мало него је веће да не може веће бити.

Чекао сам годинама, а после више пута прочитане поменуте књиге, да упознам Милорада Екмечића и дочекао да ми лично на њој напише посвету.То се, случајно или не, догодило у Матици Српској у Новом Саду .Разговарао сам отада много пута са нашим данашњим добитником награде «Печата времена» почев од његовог кабинету на факултету у Сарајеву,сачинио сам низ новинских и један дужи телевизијски интервју ,објавили смо један његов блистави разговор у два наставака у «Печату». Стрепели смо над његовом судбином када је,у последњем рату, од српских непријатеља био заточен у Сарајеву и на нашу радост и срећу живога смо га дочекали баш као и његову породицу.

Излазиле су Екмечићеве књиге свака боља од претходне да би,ето, стигли и до овог блиставо написаног «Дугог кретања између клања и орања» које нас обогаћено из издања у издање освешћује и изоштрава нам мисао и поглед.

Призивам на данашњи дан, и из сећања издвајам ,од свих тих сусрета, само онај прилком знаменитог и чувеног разговора из 1988, на седамдесету годишњицу Југославије, који смо у «Књижевним новинама» организовали мој преминули пријатељ Миодраг Перишић и ја,и у којем су учествовали најугледнији и најпозванији људи тога доба.У «Печату», који ће вас,надам се чекати после завршетка ове свечаности, Милорад Екмечић шалећи се каже да се не сећа шта је тада зборио али се сећа да смо у паузи тог разговора прешли,преко пута редакције, у официрски клуб и јели одличан свадбарски купус.

Ја се сећам онога што је тада професор Милорад Екмечић говорио и са великим задовољством се сећам да ме је том приликом он ословљавао са имењаче и тако почаствовао понуђеним правом да и ја њега ословљавам само са – Милораде.И ,ево, ја то право тек сада,по први пут, користим:
Па,тако могу с тим добијеним правом да кажем – честитам Милораде! Честитам што «Печату» и мени учини овом наградом оволику част!

Немојте се плашити дужине зато што ћу реч о Матији Бећковићу почети тако што ћу казати да сам његове стихове почео да читам још као гимназијалац.

Објављивали смо његове текстове и када сам био у «Студенту», «Књижевној речи»,»Књижевним новинама» и НИН-у,разговарали смо више пута на телевизији у емисији «Срби у огледалу истине» коју сам водио са мојим преминулим пријатељем Марком Кековићем, да не говорим о оном чувеном интервјуу са насловне стране «Политике» који се нашао заједно са Екмечићевим и неколико других а међу њима и са Патријархом Павлом у мојој књизи «Разговори с епохом»,а који још увек ужива непресушну пажњу и то пре свега оних свашточиња који се не стиде ничега и не знају ни за Бога ни за људску правду,а још мање за српску жртву и праву истину,нити за крст часни и слободу златну.

Могао бих поменути и заједнички позоришни пројекат с почетка осамдесетих година прошлог века «Рече ми један чоек» Петра Божовића у време када смо Љуба Кљакић и ја били у Студентском културном центру.И ко зна шта би се све још могло,случајно или не, поменути.Од самога почетка излажења «Печата» Матија је имао своје истакнуто место и битно је допринео да «Печат» буде ово што је данас.

Опростите ми сада на слободи коју ми дозвољава моја неукост и омогућава мој положај.
Матија је, мислим, направио прави подвиг и успео у нечему готово немогућем, и да из српског и његошевског језика извије неку сасвим особену ноту, да извије неки нов, свој глас,и да истовремено тај глас учини на неки преко потребан начин актуелним и нама насушно потребним и животно неопходним.Духовитошћу и изазивањем неодољивог смеха до суза он нас сваки пут заводи и намамљује на пут озбиљне замишљености над судбинским питањима,на пут велике трагике,највећих и окрепљујућих националних истина,препознајући величину и дубину човековог положаја и истовремено нас узвисујући и посвећујући у свет наслеђа Његоша као трагичног јунака косовске мисли,како би то рекао Иво Андрић.

Изгледало је готово увек да нас изводи на «Пут кога нема»,а показивао нам је да тога пута итекако има и да га знамо од памтивека само је питање хоћемо ли или нећемо ићи с њим са пуном свешћу да смо стари народ и стара држава.

Пре готово четврт века,на Видовдан 1989. на 600. годишњицу Косовског боја Матија и ја смо,случајно или не,заједно били на Газиместану.А онда је у већ поменутим «Књижевним новинама»,опет случајно или не,Матија објавио своју знамениту беседу насловљену «Косово – најскупља српска реч».Прво је,додуше,пошто му је био тесан наш европски континент, то беседио Србима у суседној Аустралији.

Не прође од тада ниједан једини боговетни дан да се неко не обрука осупнувши се на ове Матијине речи.И не прође, још више, ниједан једини трен да нас те речи не осоколише и не опоменуше да то никада и ни по коју цену не сметнемо с ума.Косово је најскупља српска реч!
У «Печату» који управо излази,случајно или не, објављујемо Матијин величанствен текст о јасеновачкој жртви, Вукашину из Клепаца који се налази поред Пребиловаца где у Другом светском рату од руке зликоваца пострада и неста онолико најближих нашег Милорада Екмечића. «Само ти дијете ради свој посао – најважнија српска реч».Поново Матија изађе на биљег и постави себе поново као нову мету.»Само ти дијете ради свој посао – најважнија српска реч»
Има ли неке више везе између ових места и догађаја или је реч само о обичној случајности, или је шта је већ ту по среди, не знам нити бих се овом приликом у то упуштао , али Матија ми пре неки дан рече , на онај његов већ познати начин и уз смех поји призива,уозбиљује и јасно упућује на суштину,да унапред кажемо :
«Није намерно».

Па,пошто Те одавно сви па и ја,баш као и у овојј поздравној речи, зовемо Матија – честитам Бећковићу! Сретна ти награда и хвала ти што учини част «Печату» да је добијеш и данас примиш.
Посебно сам узбуђен и одговоран што се ова свечаност одиграва на Дан Светог Василија Острошког,слава му и милост.

И зато смо поносни и срећни што смо одлучили да се овим нашим најбољим јунацима пера и слободне српске мисли доделе награде.Додељујући их најбољима и ми се сасвим извесно и с правом осећамо као део нечега бољег,нечега што великим народима као што је наш припада.

Драги пријатељи и гости,још једном,хвала вам што сте дошли на ову свечаност доделе награда «Печат времена» која је већ почела и која ће се сада наставити.

Магазин Печат

Награде „Печат времена“ свечано су уручене данас у Звездара театру књижевнику Матији Бећковићу, за збирку песама „Пут којег нема“ и историчару Милораду Екмечићу за дело „Дуго кретање између клања и орања – Историја Срба у новом веку (1492 – 1992).

Ово новоуспостављено признање основали су магазин „Печат“ и „АБС Фондација“ како би се издвојило као признање створено у складу са самосвојном, у односу на актуелне прилике и дух времена у култури, новом жељом и намером оснивача.

Како је на свечаности којој је присуствовао велики број поштовалаца дела академика Екмечића и Бећковића рекао Милорад Вучелић, главни уредник магазина „Печат“, та намера оснивача је да се јасно означе аутори не само дела која су обележила један период у домаћем научном и уметничком стваралаштву, већ и да се издвоје и јасно именују овдашњи творци магистралних и најважнијих мисаоних токова.

Награде за науку и друштвену теорију, као  и књиженост , добитницима је уручила Сања Алавања, директор АБС Фондације.

У првој години за награду су конкурисала дела објављена у периоду од јануара 2007. до краја 2010. године. Убудуће, како је речено на свечаности, књижевна награда ће се додељивати годишње, а научна бијенално.

АБС Фондација је покровитељ награде „Печат времена“  коју додељује магазин „Печат“.

Добитници овог новоуспостављеног признања су историчар Милорад Екмечић за науку и друштвену теорију као и књижевник Матија Бећковић за књижевност.

Милораду Екмечићу награда ће бити додељена за дело „Дуго кретање између клања и орања – Историја Срба у новом веку (1492 – 1992)“, а Матији Бећковићу за збирку песама „Пут којег нема“.

Награде ће свечано бити уручене 12. маја 2011. године у 12 часова у Звездара театру.

У спортском центру Шумице финалним мечевима у четири екипна спорта завршено је овогодишње такмичење АБС Минел лига будућих шампиона.

У присуству великог броја гледалаца виђени су атрактивни и квалитетни сусрети након којих смо добили и прваке.

У одбојци то је школа Јанко Веселиновић после тријумфа над основном школом Карађорђе резултатом 2:0, по сетовима 25:23, 25:22.

Првак у кошарци је основна школа Јован Јовановић Змај после победе у финалу над вршњацима из школе Бора Станковић 28:21.

Победници рукоментног турнира тријумфом над екипом основне школе Јанко Веселиновић од 24:20 су ученици школе Милан Ђ. Милићевић, док је пехар фудбалског турнира припао дечацима из Бранислава Нушића који су прво место освојили победом над основном школом Филип Филиповић резултатом 8:3.

“Ми смо веома задовољни што нам се пружила прилика да подржимо ову акцију, јер сматрамо да не постоји бољи начин да се једна млада особа развије у здраву и успешну личност од бављења спортом. Кроз бављење спортом деца могу да науче шта значи фер плеј, да науче да су победе и порази саставни део живота, и што је најважније, да науче да само великим трудом и залагањем могу да постигну добре резултате” – истакла се Сања Алавања, директорка АБС Фондације.

Она је додала да због тога “афирмација школског спорта и подстицање деце да се баве спортом треба да буде задатак свих оних који желе да учествују у стварању бољег друштва у Србији.”

“Надам се да је ово само почетак једне сарадње која ће имати традиционални карактер и за коју лично желим да у будућности окупи још већи број школа и још већи број деце у Београду и целој Србији” – закључила је Алавања.

Захваљујући генералном спонзору компанији АБС Минел, покровитељу општини Вождовац и спортским савезима града Београда све екипе које су учествовале у финалним мечевима награђене су пехарима, медаљама и спортском опремом.

За рад са заједницом нарочито су драгоцени локални партнери који помажу у имплементацији наших програма. Кроз ову сарадњу ми стварамо дугорочна партнерства која су за добробит локалне заједнице.

ФК Партизан

Један смо од већих донатора фудбалског клуба „Партизан“ у сезони 2007/2008. Фудбалски клуб „Партизан“ основан је 4. октобра 1945. године као део Југословенског спортског друштва „Партизан“. Данас је ово спортско друштво асоцијација 25 клубова који се такмиче у исто толико спортова.

КК Партизан

У сезони 2003/2004. помогли смо кошаркашки клуб „Партизан“. КК „Партизан“ настао је као кошаркашка секција Спортског друштва Централног дома Југословенске армије, основаног 1945. године. „Партизан“ је у свету познат као клуб који је поред Универзитета Северна Каролина дао највише НБА играча у последњих 20 година.